Ivan Kovacevic: Mit i umetnost

Etnološka biblioteka
Knjiga 18

Ivan Kovačević
MIT I UMETNOST

Sunčica Milosavljević
Predgovor

Knjiga „Mit i umetnost“ nastala je kroz saradnju umetničke grupe BAZAART iz Beograda[1] sa antropologom prof. dr Ivanom Kovačevićem na istraživačkom projektu Mit kao sudbina.

Po svom nazivu ovaj projekat može ličiti na mnoge aktuelne projekte koji mit uzimaju kao polazište za savremeni komentar u različitim oblastima angažovane umetnosti i drugih oblika javnog dijaloga. Mit kao paradigma, opštepoznata priča koja u svom najstarijem zapisanom obliku više ne podleže preispitivanju, logičan je izbor za lično i kolektivno određenje u savremenom svetu sastavljenom, u velikoj meri, od hibridnih sklopova koji se materijalizuju kao efemerni mitovi i samim tim kao sadržaj za (hiper)produkciju fascinacija. S druge strane, fabri evropskih (mediteranskih, globalnih i dr.) integracija sve češće posežu za mitom kao okvirom za utvrđivanje i promovisanje zajedničke tradicije i zajedničkih kulturnih imenitelja.[2]

Najčešće se u ovakvim projektnim postavkama mit ne sagledava samostalno već kroz klasična tumačenja (npr. psihoanalitičko), i koristi se kao argument u službi unapred zadate umetničke replike na savremenu stvarnost.

Orijentacija projekta Mit kao sudbina, pak, jeste istraživanje savremenih mogućnosti suodnošenja mitskog i umetničkog pogleda na svet, kao prvobitno srodnih iskustava koja su danas u nejasnom i u praksi nedoslednom odnosu. 

Za antropologiju teatra ne postoji dilema: teatar je u svom nastanku neraskidivo povezan sa ritualnom praksom i time sa mitom čiji sadržaj, narativnu strukturu i simboliku preuzima i prenosi sredstvima specifičnim za svoj izražajni medij.

Veza između mita i pozorišne umetnosti nije samo formalna: umetnost i mit iskazuju jedno osećanje sveta koje je usklađeno kako međusobno, tako i u odnosu na šire iskustvo kulture u kojoj se umetnost i mit primenjuju.

Ukoliko tragamo za uzročno-posledičnim vezama u ovom odnosu, zaključićemo da je umetnosti referentan mit, a mitu je referentan svet koji ima svoj stabilan poredak. Stoga mi uživamo u umetnosti koja nas privodi viđenju sveta u kome vlada red koji emanira u umetnosti kroz umirujuće osećanje smisla.

Takođe, umetnička kao i mitska praksa u centar stavlja kreativnu sposobnost čoveka da fabulizuje percepciju sveta i tako gradi metode njegovog poimanja.

Sa ovih polazišta projekat Mit kao sudbina nastoji pre svega da dokuči šta je to mit, koje i kakvo je njegovo mesto u sistemu kulture, koji su mehanizmi stvaranja, ustanovljenja i delovanja mitova, i najzad koja je uloga umetnosti – a u savremenom svetu i medija – u ustoličenju i širenju mitova.

Razlozi pokretanja projekta

Neposredan povod za pokretanje projekta Mit kao sudbina jeste frustracija grupe umetnika sa područja bivše Jugoslavije, koji se, u situaciji intenzivne podrške mobilnosti umetnika i mladih u širem evropskom kontekstu, suočavaju sa otežanim uslovima komunikacije i saradnje na Zapadnom Balkanu[3].

Ova teškoća, međutim, maskira jedan dublji problem, a to je pritisak na umetnike-intelektualce da svojim radom selektivno afirmišu određene poglede na svet. Ovaj pritisak je dvostruk: evropski fondovi svoju podršku uslovljavaju promovisanjem tematskih i vrednosnih prioriteta nove Evrope, a lokalne strukture i fondovi favorizuju uglavnom tradicionalne i tradicionalističke projekte i radove.

Frustracija se produbljuje umnožavanjem novouspostavljenih državnih konstrukata na mapi Balkana, koji dodatno segmentiraju kulturni prostor, i koji, posmatrani u odnosu na evropske pravce i dinamiku razvoja, bude dileme o projektovanim istorijskim ishodima.

Slika Balkana koju projektuje Evropa i ona koju projektuju njegovi stanovnici ima veoma malo dodirnih tačaka. Dok Evropa favorizuje administrativne teritorijalne jedinice, balkanski narodi se bore da uspostave i očuvaju nacionalne i poželjno etnički ujednačene države. Nerazumevanje između Zapadne Evrope i Balkana, koje najviše košta Balkan, već je dugotrajno i pokazalo se kao veoma teško razrešivo.

U nastojanju da sagledamo uzroke ovog nerazumevanja, fokusirali smo se na odnos projektovanih vizija – unutar samog Balkana, i u kontekstu Evrope. Ne ulazeći u ocenu evropske projekcije, ali nastojeći da razumemo evropsku vizuru, kao zajedničku odliku zapazili smo iracionalnost istorijskog ponašanja koje je evidentno u čitavom regionu Zapadnog Balkana.

Evropi nerazumljiva logika istorijskog mišljenja i postupanja balkanskih naroda može se najjasnije sagledati kroz načine – jezik i sredstva – promovisanja svih pojedinačnih balkanskih projekcija: konstruisani (povremeno izrazito anahroni) koncepti imaju sve odlike mitskih formi.

Čitan iz mitskog ključa, doživljaj stanovnika Balkana izgleda ovako: Svet je u promeni i njegovo viđenje više nije stabilno. Nekastara božanstva su mrtva. Preostali evropski bogovi, ranije podeljeni na neprijateljske i zaštitničke, pomirili su se i pregrupisali, što male narode na Balkanu do krajnje granice zbunjuje i uznemirava.

Kako ponovo pronaći smisao, kako vratiti red svetu koji se iz korena menja? Kojoj priči verovati? Gde pronaći odgovor na pitanja koja već jedva razumemo?

Hipoteza

Projekat polazi od pretpostavke da se pojedinci i nacionalne grupe u kriznim situacijama oslanjaju na uzore koji se čuvaju i prenose kroz nacionalne mitove. To su usvojeni obrasci etičkog mišljenja koji predstavljaju važan činilac nacionalnog mentaliteta i određujuće utiču na rasuđivanje i ponašanje nacionalnih grupa. Ključne mitske paradigme i danas predstavljaju referentan okvir prilikom instinktivnih izbora koje grupe čine u rizičnim situacijama. Na taj način mitovi određuju ‘obrasce sudbine’ naroda – svojih tvoraca i nosilaca.

Zahvaljujući poetskoj vrednosti i kodiranom jeziku, mitovi su izrazito privlačni za savremenog čitaoca ili slušaoca. Moderan čovek, odviknut od magijskog, pa i religijskog mišljenja, u mitovima uglavnom prepoznaje čar fantastike.

Mitovi, međutim, koristeći poetska sredstva, odgovaraju na druge potrebe čoveka – psihološke i metafizičke. Mitske priče pokreću maštu i na iracionalnoj ravni stvaraju logički sled – obrazac – koji vodi do povoljnog zaključka o stabilnosti sveta. Mitovi daju odgovore na nepoznanice o svetu koje predstavljaju izvor frustracije za čoveka, usled njegove nemoći da njima realno ovlada. Mitovi su kulturna nužnost jer donose imaginarnu satisfakciju i tako uspostavljaju ravnotežu smisla.

Razumevanje strukture i delovanja mitoloških matrica u projektu Mit kao sudbina ima za cilj da omogući razumevanje i razotkrivanje mehanizama stvaranja i promovisanja modernih mitova, kao obrazaca po kojima se danas upravlja ponašanje nacionalnih grupa.

Mitovi našeg recentnog doba o junacima, ratnim herojima, spasiocima naroda i iskupljeničkoj funkciji pojedinih nacionalnih grupa u kontekstu savremene civilizacije i dr, dopadalo se to nama ili ne, simbolizuju vrednosti koje nacionalne grupe s upornošću afirmišu kao svoj identitet, bez obzira na negativnu ili čak otvoreno represivnu reakciju šire sredine.

Centralna tačka projekta, stoga, u kojoj se stiču sva pitanja, jeste novo određenje nacionalnog i time i ličnog – našeg – identiteta.

Postavka projekta

Projekat Mit kao sudbina zamišljen je kao ogled u oblasti metodologije stvaranja pozorišnog dela, koji polazi od naučne analize mitskih materijala i kreće se ka umetničkoj sintezi u mediju savremenog teatra. Ovaj proces se odvija tokom najmanje dve godine (2006 – 2007.) kroz saradnju pozorišnih umetnika sa naučnicima i teoretičarima u oblasti antropologije, etnologije i drugih humanističkih nauka i teorije kulture.

Predmet istraživanja je mitsko nasleđe slovenskih naroda na Zapadnom Balkanu. U projekat je uključeno sedam umetničkih grupa iz ovog regiona[4], koje simultano sprovode istraživački proces u svojim sredinama.

Polazište projekta jesu očuvani mitski elementi – artefakti, koji se tokom projekta transponuju kroz različite discipline (nauka, teorija i umetnost), kako bi metodi i zaključci pojedinih disciplina doprineli što potpunijem razumevanju mitskog mišljenja i prakse.

Metodologija

Kroz projekat mitski materijali se od poetizovane – fantastične forme prevode u različite jezike: naučne činjenice, humano iskustvo, teorijske zaključke i matrice – i kroz taj proces oni se dekonstruišu.

Dekonstrukcija je način čitanja[5] koji se primenjuje u mnogim oblastima nauke kao moćan sistem za analizu i stvaranje teorije i kritike. Dekonstrukcija se bavi značenjem, tj. proniče u načine kako se značenje konstruiše od strane autora ali i čitalaca (recipienata). Delo – pa time i mit – posmatra se kao rezultat konflikata unutar određene kulturne sredine, gde više mišljenja i značenja simultano deluje u uzajamnom sukobu i suprotnosti. Dekonstrukcija podrazumeva otkrivanje, prepoznavanje i razumevanje skrivenih – neizrečenih i implicitnih – pretpostavki, ideja i pojmovnih okvira koji čine osnovu za izrečeno mišljenje, verovanje ili uverenje.

Kao metod za upoznavanje i celovito tumačenje dela (mita), dekonstrukcijska analiza upoređuje binarne opozicije (npr. muškost i ženskost, istost i različitost, život i smrt, itd.). Svakom pojmu uvodi se opozit, bez kojeg osnovni-izrečeni pojam nije moguće sagledati, razumeti i definisati. Formulisanjem opozita otkrivaju se mišljenja, stavovi i koncepti koji su u suprotnosti sa promovisanim, i koji su stoga ignorisani – prećutani u trenutku nastanka dela koje analiziramo.

Struktura projekta – faze

Na putu dekonstruisanja mitskih materijala umetnici prolaze kroz četiri faze:

Faza naučne analize je inicijelna faza u razumevanju mitskog mišljenja. Mitski materijali su tokom vekova doživeli mnogostruke transformacije: oni nose tragove masivnih civilizacijskih pokreta, susreta i promena različitih kultura, kao i naslage invencija i intervencija svojih savremenika, posebno umetnika (pevača, zanatlija-umetnika, sveštenika, itd.). Otuda su mitovi do određene mere kontaminirani, što zahteva da se mitska građa pre svega činjenično raščlani.

Uslov za ukupan istraživački rad tokom projekta je istinoljubiva naučna analiza mitskog materijala. U saradnji sa antropolozima, etnolozima ili drugima, na početku istraživanja utvrđuju se istorijske, kulturne i druge datosti, kako bi se razumeo kontekst u kome je neki mitski element nastao i imao svrhu, saznalo koje su prakse bile vezane za njega, koji ga je njegov potencijal očuvao itd.

Faza umetničke analize kao druga faza, podrazumeva da se naučna saznanja razrade i transformišu u mediju klasičnog dramskog teatra. Mitske situacije čije su pojedinosti saznate kroz naučnu analizu dramatizuju se, i na taj način one postaju bliske savremenom čoveku kao gradivni deo našeg emocionalnog, intelektualnog i iskustvenog bića. Ova vrsta razumevanja neophodna je za sticanje kompetencija da se o udaljenom, nestalom, nepoznatom, sasvim drugačijem istorijskom i socijalnom prosedeu razmišlja i sudi. Ovaj proces vode umetnici – dramaturzi i reditelji.

Treća faza, faza naučne sinteze, predstavlja korak u objedinjenju racionalnih znanja (faza 1) i iskustvenih spoznaja (faza 2) učesnika. U mediju teorije i teorijskog promišljanja generalizuju se zaključci i reformulišu u obrasce, čije je moderne pojavne paralele moguće prepoznati u našoj savremenosti.

Četvrta i finalna faza projekta predviđa umetničku sintezu svih usvojenih uvida kroz stvaralački rad koji ima za predmet moderne mitove koji često do nas dopiru kroz medijske stereotipe. Krajnji ishod projekta – scensko delo u mediju savremenog teatra, treba da zaokruži istraživanje kao kompetentan autorski doprinos razumevanju mentaliteta nacionalnih grupa, i, štaviše, da anticipira opcije za konstruktivno delanje na putu ostvarenja istorijskih mogućnosti.

Naučno-analitička faza

Upoznavanje i razumevanje mitskog mišljenja počinje prikupljanjem mitskih elemenata koje učesnici prilažu u fond za istraživanje. Odabir elemenata za istraživanje je od ključnog značaja jer određuje celokupan dalji proces razvoja sadržaja. Stoga su postavljeni nekoliki kriterijumi za odabir materijala:

Osnovni kriterijum jeste poreklo mitova – značajno je da odabrani elementi (kao pokazatelji mita) budu lokalno karakteristični za grupu koja ih obrađuje. Tema ilistarost mita nisu presudni za ovaj stadijum: motivi koji su obrađivani kroz projekat kreću se od narodnih verovanja u mitska bića i obredne prakse, preko legendi o istorijskim ličnostima, do prakse kanonizacije svetaca u naše savremeno doba.

Drugi kriterijum za odabir materijala je imperativno ličan: učesnici su obavezni da prilože onaj materijal koji je njima lično najviše uzbudljiv. U tom aspektu oslonili smo se na suštinski potencijal mita da utiče na fantaziju pojedinca, da pokrene procese povezivanja sa važnim temama i tačkama frustracije.

Kroz diskusije cele grupe o prikupljenim mitskim elementima, uz značajnu pomoć onih članova čije stručno opredeljenje leži u oblasti humanističkih nauka (posebno etnologije i antropologije), postepeno je sprovedena selekcija predloga, do tačke kada se svaki učesnik odlučio za jedan mitski element koji prilaže u fond grupe za istraživanje tokom projekta.

Učesnici[6] su u pisanoj formi sažeto obrazložili svoju motivaciju za rad na odabranim mitskim artefaktima, i prikupili su osnovni etnografski i etnološki materijal kojim potkrepljuju svoj izbor (fotografije, navodi iz zbornika i druge stručne i naučne literature).

Tako kompletirani materijali dostavljeni su naučnom saradniku grupe BAZAART prof. dr Ivanu Kovačeviću koji je u saradnji sa koordinatorkom projekta Sunčicom Milosavljević razmotrio sve predloge i izvršio konačnu selekciju materijala koji će ući u dalju razradu tokom projekta.

Ključna aktivnost naučno-istraživačke faze jeste naučno-analitička radionica, kao intenzivan radni susret članova umetničke grupe sa stručnim saradnikom. Cilj radionice je da umetnike upozna sa postupkom naučne analize, i da dovede do zaključaka o mitskim materijalima koji će poslužiti kao osnova za dalji istraživački i umetnički rad.

Ova radionica je u Beogradu održana 25. marta 2006. godine[7] pod nazivom „Naučna analiza mita“, i njen sadržaj predstavljen je u ovoj knjizi.

Radionici su prisustvovala 33 učesnika – članovi grupa BAZAART, Beograd, i PATOS, Smederevo, koordinatori partnerskih grupa iz Ljubljane, Mostara, Banja Luke, Zvečana i Smedereva, i predstavnici saradničkih ustanova iz Smedereva i Beograda.

Prema rezultatima evaluacije koja se standardno vrši[8], radionica je ispunila očekivanja većine učesnika i doprinela u visokom stepenu njihovom daljem radu. Prema oceni koordinatora, radionica je imala nesravnjiv značaj za ukupan dalji razvoj projekta jer je obezbedila jasne postulate za budući kreativni proces u svim predviđenim medijima, i obezbedila čvrst referentni okvir za sučeljavanje principa mitskog i umetničkog mišljenja.

Sa stanovišta učesnika takođe želimo da dodamo da je rad u ovoj fazi bio veoma uzbudljiv. Naučni zaključci o priloženim mitskim elementima su za nas kao umetnike bili sasvim neočekivani, i svojom direkcijom tumačenja i zanimljivošću dali su impuls za dalje promišljanje i razradu.

Kroz rad na umetničkom procesu koji je usledio, i koji u trenutku uobličenja ove publikacije još uvek traje, otkrili su se obrisi gde je moguće u određenom smislu povući granice između nauke i umetnosti. Izdvojila su se važna pitanja o prirodi naučnog vs. umetničkog mišljenja, o dinamici analitičkih i sintetičkih procesa i karakteru njihovog ishoda, tj. o postupcima i principima razvoja umetničke forme (dramske priče) iz rezultata naučnog rada.

Saznanja u ovom polju mogu biti predmet posebnog novog eseja u budućnosti.

Ishodi projekta u celini

Mit kao sudbina je kompleksan projekat i ovom prilikom nije naodmet navesti nekolike predviđene ishode i efekte koji se ostvaruju u više polja istovremeno:

U smislu društvenih efekata važnost leži na dekonstrukciji nacionalnih mitova, čime projekat doprinosi emancipaciji shvatanja nacionalnog identiteta i prevazilaženju izolacionizma, ksenofobije i rasizma.

Sa umetničkog aspekta projekat predstavlja ogled u oblasti metodologije umetničkih stvaralačkih procesa, i daje prilog definisanju polja preseka i načina mogućeg zajedničkog delovanja naučnih metoda i umetničkih postupaka, kako u smislu mišljenja tako i u smislu primene tj. materijalizacije zaključaka.

Sa aspekta nauke ovaj projekat je više od puke aplikacije antropoloških znanja u neku drugu sferu, u ovom slučaju umetnost. On nije samo primenjena nauka u smislu u kome se antropologija primenjuje u turizmu ili državnoj upravi, već transfer analitički utvrdjenih značenja mitskih fenomena koji služe kao putokazi nove kreativnosti.

U kontekstu regionalnih perspektiva, projekat predstavlja doprinos procesima stabilizacije i integracije Zapadnog Balkana, kroz saradničku mrežu umetničkih grupa savremene umetničke i intelektualne provenijencije, kao platforme za praktičnu saradnju.

U pogledu razvoja sredina u kojima se odvija, projekat uzima udeo u procesima modernizacije i otvaranja lokalnih intelektualnih i umetničkih struktura i krugova, uspostavljajući okvir za saradnju stručnjaka iz različitih disciplina i sektora.

Zaključak

Doprinos koji je nama kao autorima posebno važan tiče se u suštini jednog moralnog stava o ulozi i obavezama umetnika u kriznim vremenima.

Kao umetnici mi smo dužni da govorimo o temama koje su relevantne za društvo i trenutak u kome delujemo. Naša odgovornost u tom javnom dijalogu srazmerna je značaju teme kao i stepenu društvene povredljivosti u datom vremenu.

Odluka da se otpočne istraživački projekat koji po definiciji ima neizvestan rezultat, i da se na tom putu sarađuje sa naučnikom čiji će se zaključci bezrezervno poštovati kao pretpostavka za umetnički rad, potiče od stava da je umetnost obavezna na istinu. Sa svešću o kategoričnoj razlici između poetske istine i naučne istine, u projektu Mit kao sudbina prvenstvo dajemo naučnoj istini u širem smislu, koja treba da pruži okvir za građenje istinite poetike na kompetentan i utemeljen način.

Prema Platonovoj filosofskoj stanci, umetnost nije ekskluzivno estetska, već (možda u prvom redu) etička kategorija. Umetnost je osećanje sveta, ona komunicira stav o svetu. U tom smislu umetnost je sposobna da kreira nove mitove kao odgovore na kosmičke nepoznanice.

Kakva god bila očekivanja i preference naše publike čiju naklonost svakako priželjkujemo, kao umetnici mi imamo obavezu da nastupamo sa pozicija beskompromisnog intelektualnog poštenja. Ovaj dug pruža se u pravcu odgovornosti prema društvu kome se naša umetnost moćno obraća, i kome ona ne bi smela da prenese novu obmanu, novu mistifikaciju ili novi mit.

Olaka koketerija mitskim simbolima koja okuražuje imaginaciju publike ka verovanju u utopijske konstrukte, i koja je time oslobađa odgovornosti za sopstvene postupke, nanosi na svet nove slojeve zla.

Da li je uopšte moguće da umetnost postigne taj stepen istinitosti i emancipovanosti u odnosu na priželjkivane povoljne odgovore koje mitovi nose, i ima li snage da takav stav odbrani (rukupodruku sa naukom, ili čak uopšte), još uvek ne znamo.

Možda svaki oblik umetnosti i nema nikakvu drugu svrhu do da zastupa ili problematizuje svoje savremene mitove – odgovore na ova pitanja nadamo se da ćemo saznati tokom rada na projektu Mit kao sudbina.