Zoran i Zorica, mališani iz grada, bore se za očuvanje prirode u duhovitoj i poetičnoj dramskoj priči Vodeni bik. Ova scenska bajka nastala je po verovanjima iz okoline Vlasinskog jezera koja su zabeležili saradnici umetničke grupe SAGA. Dramu su kroz kreativni proces napisali Saša Rakef i Zoran Rajšić. 

Istoimena predstava je imala premijeru u februaru 2010. godine u Beogradu, u izvođenju studenata prištinskog Fakulteta umetnosti sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Reditelj predstave: Sunčica Milosavljević. Scenograf i kostimograf: Jelena Stojanović. Producenti: Narodno pozorište u Kosovskoj Mitrovici i projekat Mit kao sudbina. 

Drama je pisana u žanru bajke koja ne problematizuje mitski sadržaj, već ga koristi da prenese humanu i ekološku poruku. Mit o Vodenom biku pripada kompleksu mitova o vodenim demonima koji simbolski čuvaju sećanje na drugu, stariju kulturu koju je potisnula nova, dominantna kulturna grupa (Sloveni koji su kasnije i pokršteni). Često se u takve mitove učitavaju i drugi slojevi značenja; Vodeni bik, tako, postaje zaštitnik ne samo vlasinskog jezera, već i ljudskih naseobina u njegovoj blizini. U njega ljudi polažu nadu za pomoć i spas u teškim vremenima kojih je, kako svi znamo, na ovim područjima bilo i previše.

Pored legende o Vodenom biku, u dramu su ugrađeni i elementi mita o Crnoj travi, zidarima, zakopanom zlatu i rastavniku.

“Iako bez jasnih naučnih smernica i intuitivno, autori su dosledno postavili mitsku paradigmu. Kodifikovana sećanja na ’drugu’ kulturu (npr. motiv ubijanja konja i vojnika) funkcionalno su upotrebljena u cilju afirmacije mitske poruke. Mitsko mišljenje se u drami, između ostalog, očitava u verovanju da je ženski princip blizak demonskim silama (devojčica uspeva da dopre do Vodenog bika koji je zatočio sve muške likove). U drami je figura patrijarha (oca ili dede) odsutna, što dovodi do krize u zajednici, tako da ulogu muškog branioca preuzima mitsko biće, koje zato uživa strahopoštovanje u zajednici. Osim opozicija muško-žensko i ljudsko-demonsko, u drami se javlja i zaoštrena suprotnost selo-grad. U drami je oštroumno istaknut motiv siromaštva (koji često ima važnu pokretačku funkciju u bajkama) koji izaziva migraciju stanovništva u bogatije, srećnije, urbane krajeve. Ipak, grad je u drami ocrtan negativno – kao mesto gde obitavaju poroci (gramzivost, pokvarenost) i odakle nevolja stiže u selo.

Iako ova bajka na prvi pogled deluje beznadežno konzervativna, ona zapravo ima društveno subverzivan značaj, jer daje glas onima čiji je stav u burnim istorijskim vremenima marginalizovan: naime, od drugog svetskog rata do dana današnjeg vrši se nasilna industrijalizacija koja izaziva masovne migracije iz sela u gradove i varošice koji se takođe nasilno urbanizuju. Drama „Vodeni bik“ je jedna moguća reakcija na ovakvu istorijsko-ekonomsku dinamiku, koja zastupa ugrožene i potisnute ruralne grupe, kroz reafirmaciju mitskog bića u situaciji kada seoska kultura nema drugog, realnog zaštitnika.”

mr Sunčica Milosavljević: Predgovor
TMAČAART, časopis za dramu, teatar i odgoj ∙ Godina 12 ∙ Broj 51 – 52 ∙ Novembar 2009 ∙ Centar za dramski odgoj CDO B&H ∙ Mostar ∙ 6. FORUM DRAMSKOG PISCA: Mit kao sudbina, DRAME