Miomira Šegina
KAKO JE BLEDSKO ZVONO ŽELJA
POSTALO SIMBOL MATERINSTVA  

»Poniznost, pokora, molitva, odricanje -  je li to vera? Reci, Bože: može li biti materinstvo blagoslov, ako je začeće greh? Ljubav ne može biti greh. Ni sreća ne sme biti greh. Ti ne mariš za moju ljubav, ti hoćeš poniznost i predaju. Ako si tako velik, zašto ne dozvoliš da rastem sa tobom, umesto da se stalno borim sa grehom? Čega se bojiš?« (Ana, Bledsko zvono želja, Miomira Šegina)

Proučavanje religije nije zahvalan poduhvat – kada govorimo o religiji, govorimo u stvari o sebi, o svojoj tradiciji, o nečemu što primamo nesvesno, kroz uzgoj ili tek kao kulisu u kojoj rastemo. Naše lično životno iskustvo nam omogućava da pojave u društvu vidimo iz nekog drugog ugla koji je nov, kako za nas, tako i za naše pretke. Ne zavaravajmo se – ma koliko ja bila ja, sve moje babe i dede čuče negde u meni i pokušavaju da mi sufliraju i da me usmeravaju u životu.

Rodila sam se u Bosni u kojoj sam i odrasla u opušteno vreme socializma. Moji prijatelji bili su Muslimani, Katolici i Pravoslavci. To je bilo vreme kad smo verovali da nas ništa ne može razdvojiti, jer su svi naši bogovi živeli u miru. Uz to sam verovala da su ženske najsrećnije u porodici, uz dobrog muža i zdravu decu. Ali gledajući svet oko sebe, videla sam mnogo nesrećnih žena i priličan broj izgubljenih muškaraca. Gde se skriva ta sreća, pitala sam se dok sam je tražila. Ono lažno »večno« menjalo se pred mojim očima: nestajali su svetovi, rušile se iluzije, ljudi su se gubili i tražili, neki su nestali zauvek. Te promene dotakle su nas u našoj najdubljoj biti, počeli smo da bežimo u prošlost jer nas je budućnost plašila. Mitovi i priče bili su kao neko davno zapušteno gnezdo koje nas je strpljivo čekalo i rado primilo.