Miomira Šegina
KAKO JE BLEDSKO ZVONO ŽELJA
POSTALO SIMBOL MATERINSTVA  

»Poniznost, pokora, molitva, odricanje -  je li to vera? Reci, Bože: može li biti materinstvo blagoslov, ako je začeće greh? Ljubav ne može biti greh. Ni sreća ne sme biti greh. Ti ne mariš za moju ljubav, ti hoćeš poniznost i predaju. Ako si tako velik, zašto ne dozvoliš da rastem sa tobom, umesto da se stalno borim sa grehom? Čega se bojiš?« (Ana, Bledsko zvono želja, Miomira Šegina)

Proučavanje religije nije zahvalan poduhvat – kada govorimo o religiji, govorimo u stvari o sebi, o svojoj tradiciji, o nečemu što primamo nesvesno, kroz uzgoj ili tek kao kulisu u kojoj rastemo. Naše lično životno iskustvo nam omogućava da pojave u društvu vidimo iz nekog drugog ugla koji je nov, kako za nas, tako i za naše pretke. Ne zavaravajmo se – ma koliko ja bila ja, sve moje babe i dede čuče negde u meni i pokušavaju da mi sufliraju i da me usmeravaju u životu.

Rodila sam se u Bosni u kojoj sam i odrasla u opušteno vreme socializma. Moji prijatelji bili su Muslimani, Katolici i Pravoslavci. To je bilo vreme kad smo verovali da nas ništa ne može razdvojiti, jer su svi naši bogovi živeli u miru. Uz to sam verovala da su ženske najsrećnije u porodici, uz dobrog muža i zdravu decu. Ali gledajući svet oko sebe, videla sam mnogo nesrećnih žena i priličan broj izgubljenih muškaraca. Gde se skriva ta sreća, pitala sam se dok sam je tražila. Ono lažno »večno« menjalo se pred mojim očima: nestajali su svetovi, rušile se iluzije, ljudi su se gubili i tražili, neki su nestali zauvek. Te promene dotakle su nas u našoj najdubljoj biti, počeli smo da bežimo u prošlost jer nas je budućnost plašila. Mitovi i priče bili su kao neko davno zapušteno gnezdo koje nas je strpljivo čekalo i rado primilo.

Pitala sam se: jesu li te priče, hiljadu puta ispričane, još žive i aktualne? Možemo li im verovati? Ako predstavljaju staru mudrost, iskustvo, smemo li sumnjati u njih?  Prvi mit koji je pao, bio je mit o materinstvu. Verovatno je istovremeno pao i mit o očinstvu, što ukazuje na to da sam se u biti bavila pitanjima spola. Proučavajući Bledsko zvono želja, tražila sam put do razumevanja Slovenki i Slovenaca, ljudi sa kojima sam živela. Svaki narod ima svoju kulturu i religiju. Da bi ga razumeo i da bi se odbranio od predrasuda, moraš ga upoznati. Zajedničko svim ljudima jesu želje – one sublimiraju naše strahove. Od svih je najveći strah pred smrću. Kao ljudi, mi ga pobeđujemo kroz potomstvo, zato je naša želja »imati decu« u stvari želja sa mnogo lica: deca će nas čuvati kad ostarimo, deci ćemo ostaviti što smo ostvarili u životu, deca će nas sahraniti, pričati o nama i kroz njih ćemo biti večni. Zanimalo me je pitanje materinstva jer živim u vremenu (i prostoru) gde porodica i likovi u njoj dobivaju neke nove dimenzije – sve manje uhvatljive u tradicionalne okvire. Shvatanje materinstva je na teritoriju Slovenije prepleteno s likom Device Marije, koja je od 12. veka nadalje postala predmet slavljenja i podsticaj za gradnju brojnih crkvi. Marija je najčešće žensko ime što pokazuje u kako velikom broju su se slovenske žene poistovećivale sa likom Božje matere.

Međunarodni, interdisciplinarni projekat Mit kao sudbina, potaknuo me je da proučim mit o Bledskom zvonu. Bledsko zvono želja nalazi se u zvoniku crkve na Bledskom ostrvu, koja je posvećena Marijinom uspeniju – vaznesenju. Crkvica je bila postavljena na temeljima paganskog svetilišta boginje Žive, u 15. veku, a zvono je izliveno u Padovi, 1534. godine, kod majstora Franziskusa Patavinusa. Mit govori o bogatoj plemkinji Polikseni kojoj razbojnici ubiju muža i bace ga u jezero. Njena želja je da crkvici na ostrvu pokloni novo zvono i za njega žrtvuje svoje bogastvo. Ali, kakva žalost i nesreća!, zvono potone skupa sa brodićem i ljudima. Nesrećna udovica napusti ostrvo, ode u samostan i tamo umre. Njoj u pomen papa iz Rima posveti novo zvono, i objavi da ko dođe na ostrvo i zvonu kaže svoju želju, ta mu se želja ispuni. Bledski otok bio je i ostao mesto hodočašća, ljudi i danas dolaze brodićem na ostrvo da pozvone na zvono želja. Veruje se da zvono pomaže ženama koje žele da dobiju dete.

O Bledskom jezeru i ostrvu postoji više mitova, ali očuvao se baš mit o ucveljenoj i nesrećnoj udovici Polikseni. Ona je gotovo tipična predstavnica plemkinje srednjega veka: smerna, verna i nemoćna da odlučuje o svom životu. Njen muž predstavlja realizaciju svega onoga što njoj nije bilo dano niti dozvoljeno u ondašnjim društvenim okvirima: moć, samostalnost, bogastvo. Njegova smrt znači u stvari i njenu smrt, njeno nepostojanje. Zato su samostani bili idealna »skrivališta« za udovice i neudate devojke koje su udaljene od sveta čekale na pravu smrt. Kao da su bile žive zakopane.

Proučavajući dokumente i dostupne zapise došla sam do spoznanja da je Poliksena iz mita sastavljeni lik: Polyxena Regiererin, udovica grofa Hartmanna von Kreigha, joj je »posudila« ime, cesarica Kunigunda pa sudbinu. Polyxena Regiererin je živela na Bledskom gradu u srednjem veku. Posle smrti svog prvog muža ona se udaje za drugog plemića, Jurija Pucheimana, koji preuzme brigu o njoj i njenom imanju. Mnogo važnija za Bled i crkvu na ostrvu je bila carica Kunigunda, žena Henrika II, koja se nalazi na sliki u kapelici na ostrvu. Kunigunda je bila obrazovana, mudra i sposobna žena koja je bila prva savetnica Henriku II. Svoj život posvetila je veri: pomagala je sirotinji i crkvi, i poklonila je 1004. godine Bledski posed briksenškom škofu Albuinu. Po smrti muža je vladala carstvom dok nije bio izabran njegov naslednik, posle se povukla u samostan u Kaufungnu kojeg je sama ustanovila, i tamo živela petnaest godina u poniznosti, molitvi i razmišljanju. Bila je nerotkinja. Njena sudbina neobično se podudara sa sudbinom mitske Poliksene.

Lik devojke Ane u drami Bledsko zvono želja proživljava mnoge egzistencialne traume: odrasla je kao posvojeno dete koje nije nikada prestalo da voli svoju majku iako ju je ta napustila. Kao da to nije dovoljno, ostavlja je i otac deteta kojeg nosi. Sama i bespomoćna, bori se sa svojim strahovima i tuđim predrasudama. Ana je osuđena na milost i nemilost institucija (socijalna služba, crkva) koje joj ne nude pravu pomoć nego se skrivaju iza lepih, a praznih reči. Ana na kraju upoznaje svoju majku, što joj ne donosi nikakvo olakšanje, naprotiv – pada u najdublju krizu i traži zadnju utehu u Mariji Devici. Dok stoji na obali Bledskog jezera, odlučna da skoči u vodu i načini kraj svojim mukama, Ana shvata da je i Devica Marija uhvaćena u zamku. Na pijedestalu vere ona predstavlja  neuhvatljivi simbol materinstva, takav kakvog su zamislili muškarci. Ani se, u sudaru sa realnošću, ruše mitski simboli materinstva i iz toga gradi vlastito spoznanje:

»Marija, mati, prevarili su te i iskoristili. Znaš li da je materinstvo postalo naša kazna i bojno polje? Zbog večnog odricanja i muke, postale smo okrutne i osvetoljubive. Ne znamo više ni voleti ni davati. Smerno čekamo na zahvale i priznanja, kao da je materinstvo žrtvovanje. A ono bi trebalo da bude darivanje, poklon. Tako kao ljubav i život.« (Ana, Bledsko zvono želja, Miomira Šegina)

Današnja žena je prošla težak i mukotrpan put u traženju vlastite identitete, odlepljene od nametnutih uzoraka koje joj je dodelio muškarac. Ona se, kao lik u senci, još i danas odriče svojih sposobnosti, želja i ciljeva. Što čini, čini za druge i za opšte dobro. To »opšte dobro« koristilo je mnogo više njemu nego njoj, zato je njoj bila dana vera u neku neuhvatljivu budućnost sa koordinatama: jednom i negde. Samo ne tu i sada.

Ženi su bile odricane sposobnosti samostalnog bića, bila je svedena na neodogovorno i neodraslo biće, manje vredno od deteta. Ono je barem, ako je bilo muško, imalo mogućnost da odraste i da se oslobodi. Patološke majke rezultat su patološkog društva. Osuđena na jagnjeću kožu, razočarana i ponižena, žena je koristila materinstvo za svoju realizaciju. A deca su odrastala i odlazila, odnoseći sa sobom deo njenog identiteta, gurajući je u latentno stanje neispunjenosti. Još teže je bilo ženi bez poroda – bila je osramoćena zbog (da li baš njene?) nesposobnosti da ispuni svoju prirodnu funkciju koja joj se nametala kao jedini smisao života.

Čovek se rađa kao slobodno biće, ali tu svoju slobodu gubi postajući socijalizovano biće. Crkva je oduvek imala ulogu »amortizera« društvenih nepravdi, zato su se vladari trudili da je pridobiju na svoju stranu. Čoveku je Bog (religija) potreban(a) kao detetu roditelj, da ga uči i podiže, ali da se i odmakne sa svojom autoritetom kad čovek (dete) odraste. »Nije lako biti dobra majka: nositi dete u sebi, roditi ga i negovati. Zalivaš ga poljubcima i nežnom pažnjom, strepiš nad preprekama koje mora preskočiti, digneš ga, kad padne, poviješ mu rane i pustiš da ide dalje. I tada se desi čudo! Tvoja zadaća je završena. Možeš da se odmoriš i uživaš u njegovim uspesima, voleti njegove ljubavi, poštuješ njegove izbore i pustiš mu da živi svoj život.« (Devica Marija, Bledsko zvono želja, Miomira Šegina)

Ništa što nas ponižava, zaslepljuje i uzima slobodu ne može biti dobro. Buntovnice i buntovnici goreli su na lomačama protivnika napretka. Novo vreme suočava nas sve – i žene i muškarce – sa greškama i zabludama prošlosti koje smo kroz mitove ugradili u našu podsvest. Probuđeni čovek je zbunjen – do sada se, u ime vere i Boga, skrivao pred svojom odgovornošću. Vreme je da odraste. Bledsko zvono želja, čuješ li našu molbu?

15. februar 2009.