U okviru programa koji traje godinu dana, ostvaruju se sledeće aktivnosti:

• Edukativne radionice za primenu dramskih tehnika u učenju, namenjene pedagozima
• Razvoj pozorišnih predstava sa osnovcima i srednjoškolcima na temu različitosti, koje će uz pomoć profesionalnih dramskih umetnika voditi nastavnici i pedagozi – polaznici radionica
• Izrada edukativnih priručnika iz oblasti interkulturalnog učenja i kreativnog dramskog rada, i izrada dokumentarnog filma
• Organizacija javnih debata o kulturnom pluralizmu u svetu mladih

Program obuke za interkulturalno učenje prilagođen je potrebama u srpskom društvu, i ima za cilj formiranje nacionalne metodologije koja reaguje na socio-ekonomske razlike, etničku različitost, ugroženo rodno i generacijsko razumevanje, kao i ostale društvene izazove u lokalnoj zajednici.

Program je dizajniran za nastavnike, kako bi im pružio praktične instrumente za svakodnevni rad sa mladima.

Zasnovan na tehnikama drame i pozorišta, program ukazuje na edukativni potencijal drame i pozorišta, kao i umetnosti uopšte, u obrazovno-vaspitnom radu.

Program obuhvata oko 100 edukatora u Srbiji, koji će veštine usvojene kroz program primeniti u radu sa mladima. Po završenom ciklusu doedukacije, nastavnici i profesori će, uz podršku umetnika – voditelja radionica, sa svojim grupama (stariji osnovci i srednjoškolci) raditi na pripremi pozorišnih produkcija koje će na svom terenu istraživati teme diskriminacije i kulturne različitosti.

Program vodi tim stručnjaka koji čine profesionalni dramski pedagozi, reditelji, glumci, koreografi, dramaturzi, muzičari i likovni umetnici. Uključena je i stručna podrška psihologa u razvijanju instrumenata za edukatore, kako bi se, od materijala nastalog kroz radni proces, uobličile dve publikacije: Priručnik za interkulturalno učenje (štampan i distribuiran školama, i dostupan na internetu), i Vodič kroz kreativni dramski proces (štampan i dostupan na internetu). Takođe će nastati i dokumentarni film koji se bavi ključnim temama projekta.

Edukaciju prate omladinske pozorišne produkcije u četiri grada u Srbiji, a najuspešnije su predstavljene na međunarodnim pozorišnim festivalima. Kao finale projekta, razvije se zajednička međunarodna ulična predstava koju će režirati reditelj iz Francuske.

Premijerna izvođenja predstava praćena su javnim debatama na temu različitosti i tolerancije među mladima, koje okupljaju predstavnike društvenih grupa i struktura koje svojom saradnjom i delovanjem mogu doprineti unapređenju poštovanja različitosti i kulture dijaloga među mladima u Srbiji.

Projekat finansira Evropska unija. Sadržaj saopštenja je isključivo odgovornost udruženja BAZAART.

ANALIZA STANJA I POTREBA ZA INTERKULTURALNIM UČENJEM
U 4 GRADA U SRBIJI,
I PREPORUKE ZA RAZVOJ PROGRAMA DRAMSKE EDUKACIJE
ZA INTERKULTURALNO UČENJE 

Projekat: Dramska edukacija za interkulturalno učenje / IDEAL

KONTEKST ISTRAŽIVANJA

Društveni momenat u kome se nalazi Srbija danas obeležen je mnogobrojnim kontrastima i izazovima. Mladi se kao socijalna grupacija u okviru društvene zajednice nalaze pred istim izazovima i opterećenjima kao i duštvo u celini – kao što su npr.  transformacija mreža ustanova koje se bave mladima, primarno ustanova obrazovanja i kulture, opšti negativni pokazatelji socio-ekonomskog položaja porodice, siromašenje, marginalizacija, masovni oblici nasilja, kao i dugoročne posledice ratne i izbegličke krize kojoj je zemlja bila izložena.

Prema mnogobrojnim istraživanjima, vidljiv je porast nasilja medju mladima u okviru i izvan konteksta škole, na opštem nivou, kao i na regionalnom i lokalnom nivou (Popadić, 2009). Istovremeno, mnogobrojna istraživanja pokazuju da su neki od negativnih indikatora obrazovanja u Srbiji zabrinjavajući (Ministrastvo prosvete).

Uticaj koji bi civilni sektor kao i alternativni oblici rada sa mladima mogli da izvrše u ovoj situaciji, mogao bi da donese dugoročne preventivne i pozitivne efekte na status mladih u obrazovnom, kao i u širem društvenom kontekstu. Opšti trend porasta nasilja i negativnih oblika društvenog ponašanja zahteva aktivaciju i pojačavanje delovanja postojećih resursa kroz transformaciju i obogaćivanje delovanja obrazovnih i kulturnih ustanova i profesionalaca koji direktno rade sa grupama mladih i dece u adolescentnom uzrastu.

CILJ ISTRAŽIVANJA

Osnovni cilj istraživanja je integrisan u opšti plan projekta Ideal:

a)      sticanje uvida u intekulturalne kompetence i društveno/ psihološko/ individualni status mladih i dramskih pedagoga – nastavnika koji se bave dramskim radom sa mladima,

b)      izrada preporuka u vezi koncipiranja daljeg razvoja projekta sa dramskim pedagozima i mladima.

To bi vodilo ka uvodjenju interkulturalnog učenja zasnovanog na dramskoj/ teatarskoj metodi rada sa mladima i procesu unapređenja i jačanja dramskog metoda sa mladima u i izvan zvaničnog obrazovnog institucionalnog okvira. Dugoročni ciljevi kojima će istraživanje pomoći je pravljenje smernica za sistemski rad sa dramskim pedagozima u Srbiji, izradu preporuka, modela rada, skretanja pažnje i senzitizacije javnosti, povećavanja motivacije kod mladih i druge aktivnosti.

POSTUPAK

Učesnici projekta – nastavnici su učestvovali na radionicama koje su održane kao 5 celodnevnih, aktivnih susreta tokom koji je pomoću posebno dizajniranog postupka otvoreno nekoliko ključnih pitanja:

1. Viđenje kulture – šta je to za učesnike i kako deluje na društvenom planu?
2. Koji su, prema učesnicima najvažniji momenti definisanja nacionalnog identiteta?
3. Kako učesnici vide mlade, kako sebe na Benetovoj skali interkuturalnosti?
4. Koje oblike različitosti mladi prepoznaju kao aktuelne u svom kontekstu – na koje najviše reaguju?
5. Kakve oblike diskriminatorskog ponašanja pedagozi vide kao reprezentativne među mladima u svom okruženju i kako bi se oni mogli ublažiti/ rešavati?

Odgovori su prikupljeni tokom radioničkog rada, sumirani i analizirani. Biće prikazana kvalitativna analiza rezultata na nivou regije (grada) i na opštem planu.

UČESNICI

U istraživanju je učestvovalo ukupno 126 dramskih pedagoga iz 4 grada u Srbiji: Beograda, Novog Beograda, Niša, Smedereva i Zrenjanina.

Struktura učesnika:

Raspored lokacija obuhvata dramske pedagoge iz centralne, urbane regije gradova, kao i  iz manjih i malih mesta. Ovakav raspored prati realnu rasprostranjenost drame kao oblika rada i može se smatrati reprezentativnim za dalju analizu.

Preporuka → Budući da je raspored lokacija reprezentativan, obuhvata urbane i suburbane regije kao i manje gradove i mesta, može se smatrati da je odabrana grupa adekvatna za postizanje ciljeva istraživanja.

Profesionalni profil učesnika:

Profil učesnika pokazuje da se radi o heterogenoj grupi, od kojih velika većina 75.4% pripada zaposlenima u obrazovanju. Pored njih, zastupljeni su predstavnici nevladinog sektora aktivni u polju dramskog rada, aktivisti, predstavnici kulturnih i umetničkih grupa i ustanova. Zastupljenost aktivista izvan obrazovnih ustanova je značajno veća (do osam puta) u grupi iz Zrenjanina nego u ostalim, pa bi zaključivanje za nevladin profil moralo da bude uslovno prihvaćeno kao važeće za takvu lokalnu zajednicu. Pored postojećeg opreza, zaključci koji se izvode mogu se smatrati relevantnim za sve tri podgrupe učesnika.

Najzastupljeniji su nastavnici/profesori srpskog (42 ili 33%) i drugih jezika (10 ili 8%). Ovo je verovatno povezano sa razumevanjem dramskog rada kao prikaza literarnih tekstova, što bi bio samo uži segment realno razvijenog dramskog rada u obrazovanju. Iznenađujuće je malo učešće pedagoga/psihologa (5%) i profesora Gradjanskog vaspitanja (2%), koji bi morali po sili programa koje izvode da budu okrenuti ka dramskom radu.

Polna struktura grupa pokazuje prevlast ženskog dela, što je posledica realne dominacije ženskog pola u poslovima obrazovanja.

Preporuka → Bilo bi poželjno u budućim koracima, posebno ako se planira postavljanje opštijih standarda u obrazovanju, da se u grupu uključi više osoba muškog pola, različitih strukovnih oblasti, a posebno stručni saradnici u školama i nastavnici/profesori Gradjanskog vaspitanja.

Takodje, ukoliko bi projekat omogućio, bilo bi korisno razdvajanje grupa polaznika prema uzrastu sa kojim rade, pri čemu bi se ostali (NVO i kultura) opredeljivali slobodno. Što se tiče preventivnog delovanja, svi uzrasti su jednako važni, ali se oblici rada i pristup razlikuju.

Iskustvo u nevladinom radu u obrazovanju pokazuje da je aktivitet i učešće profesionalaca najbolje kada je moguće dati neko dodatno potkrepljenje – ako se obukom može dobiti sertifikat, ako se priznaje kao zvaničan program, ako se obuka izvodi izvan škole (npr. vikend u hotelu), ako je prepoznata od Ministarstva prosvete i slično. Zato bi bilo poželjno zvanično akreditovati program obuke u katalogu programa obuke za profesionalce zaposlene u obrazovanju (nije veliki ni težak postupak, a dobija se zvanična diploma). Ukratko, razmisliti o dugoročnoj motivaciji učesnika.

ANALIZA REZULTATA

1. Viđenje kulture – šta je to za učesnike i kako deluje na društvenom planu?

Analiza prikupljenih odgovora pokazuje da učesnici kulturu definišu i opisuju kao (u zagradi je broj ponavljanja odgovora):

-          opšti način života (7), ponašanje, način ophodjenja (5), način mišljenja / sistem stavova (4), odnos, relacija izmedju ljudi (3), sve što je stvoreno od strane čoveka (3), skup običaja, tradicija (3), specifičan oblik ponašanja – govor, čitanje, ophodjenje (3), duhovna vrednost (2), skup normi, konvencija (2), “lepo” (1), identitet, “biti svoj” (1).

(Sreću se i kreativni odgovori koji se ne mogu klasifikovati, kao na primer: “Sklad izmedju unutrašnjeg i spoljašnjeg.” “Najteža lekcija za objašnjavanje deci.”)

Preporuka → Budući da je kultura veoma široko shvaćena, bilo bi poželjno u daljem planiranju projektnih koraka očuvati što veću širinu u pristupu. Kada se planiraju i definišu aktivnosti, ostaviti prostor za različita shvatanja i tumačenja – pokazano mišljenje je da je kultura najopštiji pristup svetu, koji se vidi preko konkretnih postupaka, osećanja i stavova. Usmeravanje učesnika prema konkretizovanju i smeštanju pojma u praktični okvir bi mogao da bude koristan sledeći korak. To se postiže ubacivanjem u sledeće radioničke aktivnosti pitanja tipa: “U čemu se ogleda kultura?”, “Na koje načine drugima postaje vidljiva kultura?” “U kojim situacijama konkretno radite sa kulturom, kako to izgleda?”, “Kako vi učestvujete u kulturi”… Ova preporuka je opšta i odnosi se više na budući rad u kulturi, nego na konkretan projekat.

2. Koji su, prema učesnicima, najvažniji momenti definisanja nacionalnog kulturnog identiteta?

Kvalitativna analiza odgovora pokazuje da učesnici povezuju nacionalni kulturni identitet sa (u zagradi je broj ponavljanja odgovora):

-          jezik (8), tradicija (4), lično osećanje pripadnosti (3), kulturni idenitet (3), problem nastavnih programa koji ne tretiraju nacionalni identitet na odgovarajući način (2), veštačka tvorevina  koja se aktivira u krizi (2), pluralizam (1), religija (1).

Postoji visoko slaganje oko važnosti jezika za nacionalni identitet, dalje on se povezuje sa tradicijom, kulturnim identitetom i jakim emocijama. Jedan deo učesnika izbegava da govori na ovu temu, smatrajući je provokativnim (neprijatnom).

Preporuka → U sledećim radioničkim aktivnostima bi bilo uputnije ovo pitanje tretirati indirektno, kroz povezane aktivnosti ili bliska pitanja. Pošto se pojavljuju razilaženja i veći emocionalni angažman nego kod pitanja kulture, ovo pitanje bi trebalo tretirati indirektno, npr. umesto nacionalnog identiteta početi sa ličnim, pa postepeno širiti pojam. Ova preporuka bi važila i za rad sa mladima. Budući da dalje tretiranje ovog pitanja nije u fokusu projekta, treba ga razumeti kao dopunsku informaciju korisnu za rad sa pedagozima.

3. Kako učesnici vide mlade, kako sebe na Benetovoj skali interkuturalnosti?  

Benetova skala interkulturalne osetljivosti je prikazana kao šestostepeni proces koji se posmatra od jednog (etnocentrizam) ka drugom opozitu (etnorelativizam).

Tabela prikazuje kako dramski pedagozi vide svoju sredinu prema Benetovoj skali

Tabela prikazuje kako dramski pedagozi vide mlade prema Benetovoj skali

Stiče se  utisak da su učesnici kod opredeljivanja više bili vodjeni polaritetima “centrizam” – “relativizam”, nego pojedinačnim imenima podeoka. Pošto je Benetova skala kvalitativna skala diskretnog tipa, pojava odgovora koji se nalaze izmedju podeoka, nije legitimna (ne može se biti izmedju dva kvaliteta koja se razlikuju). Uopšte posmatrano, učesnici su svojim opredeljenjem više pokazivali koliko su daleko od nekoga od polova, nego kom podeoku pripadaju, tako da je odgovore tačnije tumačiti na taj način.

Najviše vrednosti kod mladih nalaze u oblasti “prihvatanje” i “odbrana”, a kod okruženja “odbrana”, “minimiziranje” i prihvatanje”. Ekstremni etnocentrizam se ređe pojavljuje, i to kod grupe mladih, dok u okruženju skoro da nije zastupljen. Ne uočavaju se krupne i dramatične razlike, ali razlike izmedju mladih i okruženja vidimo kod:

• Etnocentrizam je dominantniji kod mladih.
• Prihvatanje je dominantnije kod mladih.
• Etnorelativizam je dominantniji u okruženju.
• Odbrana je dominantija u okruženju.

Preporuka → Okruženje bi moglo da deluje na mlade u oblasti etnocentrizma (rad na prevenciji izolacije, separacije).

Prevencija izolacije, separacije i etnocentriranosti kod mladih se najefikasnije postiže radom u mešovitim grupama. Da bi se ovo ostvarilo, potrebno je u dramskom radu mešati grupe gde god je moguće. Generacijska mešovitost, polna, socio-ekonomska, etnička, uzrasna, daju nov kvalitet radu. Ukoliko postoji rizik pri formiranju grupa mladih mešovitog tipa (uključivanje potencijalnih “meta”), on se može umanjiti tako što se na početku rada jasno govori grupama da će rad biti završen zajedničkim aktivnostima. Tokom rada u završnoj seriji radionica uključiti čitavu grupu, na primer, četiri poslednje radionice je izrada zajedničkog performansa. Tamo gde bi rizik bio vrlo visok (etničko mešanje, polarizovanost, tenzija) može se početi paralelno sa više grupa, pa ih postepeno spajati kroz unapred osmišljene aktivnosti, na primer, raditi na izabrane teme koje potiču od mladih, a zatim na kraju pripremiti zajednički javni performans, prezentaciju ili dramski komad.

Sa druge strane, okruženje bi moglo da uči od mladih u oblasti odbrane (prevencija omalovažavanja, superiornosti, obrtanja u suprotnost). To ukazuje, verovatno, na autoratitivan stav koji je karakteristika okruženja, a vezan je sa partrijarhalnim vrednosnim sistemom u kome se “zna ko je gazda”. Dobijene razlike na ovom podeoku idu u korist grupe mladih i posledica su verovatno, generacijskog jaza, tj. tendencije odraslih da se začaure u svoje pozicije i zauzmu stav nipodaštavanja.

Uopšteno gledano, Benetova skala pokazuje nešto pozitivniji – ali još uvek nedovoljno pozitivan – stav mladih, nego okruženja, što verovatno odgovara realnoj slici u kojoj grupa mladih ima više otvorenosti za razlike, nego standardno okruženje u kome se nalaze. To ukazuje na potrebu šireg zahvatanja u radu sa mladima, tj. neophodnost pravljenja šire politike koja zahvata i mlade i okruženje (aktivnosti mladih koje su vidljive okruženju – pozorište, kampanja, javna prezentacija).

3. Koje oblike različitosti i sličnosti  učesnici prepoznaju kao aktuelne u svom kontekstu?

SLIČNOSTI – RAZLIKE MEDJU PEDAGOZIMA KOJI RADE SA MLADIMA

Beograd (sličnosti – razlike):

Grupa iz Beograda kao osnovne oblasti u kojoj su slični vidi: socio-ekonomsku, urbano-ruralnu i jezičku. Najuočljivije razlike se sreću u vezi nacionalnih osećanja, generacijske razlike i mikro-socijalne.

Novi Beograd (sličnosti – razlike):

Učesnici iz Novog Beograda vide najveće medjusobne sličnosti u oblastima socio-ekonomska, profesionalna, obrazovna, urbano-ruralna, jezička i rasno-etnička. Najuočljivije razlike se sreću u oblastima nacionalnih osećanja, generacijskoj, mikro-socijalnoj i subkulturnoj. Nalaz je sličan kao na Beogradskoj grupi, osim što je broj i razlika i sličnosti veći. To je verovatno, posledica realne veće mešovitosti stanovništva Novog Beograda u odnosu na centralni deo grada. Posebna pažnja projekta bi trebalo da bude posvećena suburbanim delovima većih gradova jer je u njima socijalna, ekonomska i kulturna klima značajno drugačija u odnosu na centar.

Niš (sličnosti – razlike):

Zbog veoma malog broja učesnika nije moguće tumačiti podatke, oni će zato biti pripojeni opštoj tabeli.

Smederevo (sličnosti – razlike):

Učesnici iz Smedereva vide najveće sličnosti u oblasti socio-ekonomskoj, jezičkoj i rasno-etničkoj, dok su razlike uočljive u generacijskom i mikro-socijalnom polju, i nešto manje u polju nacionalnih osećanja. Učesnici doživljavaju sredinu kao mesto gde postoji generacijski jaz, veće razlike izmedju porodičnih miljea i nacionalnih osećanja.

Zrenjanin (sličnosti – razlike):

Učesnici iz Zrenjanina ističu manja slaganja oko sličnosti (nema četiri ista odogovora) a mnogo više ističu razlike (rasna-etnička, generacijska, mikro-socijalna i religijska). Uopšteno posmatrano, ova grupa ima najmanji stepen koherentnosti, a najviši stepen pokazanih razlika. Ovakvo viđenje sebe i svog okruženja zahteva akciju i dodatni rad sa pedagozima, jer ukazuje na nebalansiran stav i insistiranje na različitosti, mnogo više nego koheziju i insistiranju na zajedničkim pokazateljima. Ovo može da bude posledica realne raznolikosti medju članovima zajednice, a možda je i reakcija na negativno stanje u zajednici. Ono što ističe ovu grupu jeste prevlast razlika, koja može da bude pokazatelj dezintegracije zajednice.

Zbirno (sličnosti – razlike) medju pedagozima:

Rezultate je moguće posmatrati kroz najveći raspon izmedju sličnosti i razlika. Najveći rasponi se vide na sledećim oblastima:

Ukupno gledano, učesnici (dramski pedagozi) se najsličnijim vide u socio-ekonomskoj, urbano-ruralno, jezičkoj i etničkoj oblasti. Najveće razlike se pojavljuju u mikro-socijalnoj, generacijskoj, subkulturnoj, nacionalnom osećanju, religijskoj i političkoj oblasti. Ove podatke ćemo posmatrati i tumačiti u celovitom kontekstu, zajedno sa nalazima o tome kako pedagozi vide sebe u kontekstu diskiminatorskog ponašanja.

RAZLIČITOSTI KOD MLADIH – REGIONALNO

Na pitanje na koje različitosti mladi najburnije reaguju, učesnici se odlučuju za tri od 16 ponudjenih oblasti (obasti su iste kao u prethodnom).

1. 1.       Oblasti na koje se najjače reaguje: Beograd – Novi Beograd

Prema pedagozima, toleranciju mladih treba razvijati prema sledećim oblastima:

-          socio-ekonomski status (preziranje siromaštva, isključivanje siromašnih, podsmevanje odeći, mirisu, načinu života),

-          polno, rodno opredeljenje (odbacivanje “čudnih”),

-          subkulturno opredeljenje (sukobljavanje sa drugim kulturnim miljeima, navijački sukobi, rokeri vs. turba i sl),

-          urbano – ruralno poreklo (prezir prema mladima iz seoskih sredina, odbacivanje vrednosti karakteristčnih za tu sredinu),

-          rasno-etničke različitosti (prezir prema Romima, ponižavanje Roma, ruganje, isključivanje).

Kako se vidi, postoje razlike u reakcijama mladih u zavisnosti od toga u kom delu grada žive. Posebno bi bilo važno pojačati rad u suburbanim delovima zbog velike šarolikosti medju mladima, a ograničene kulturne ponude.

Rang-lista različitosti kod mladih Niš:

Rodna (11), 2. Socio-ekonomska (10), 3. Subkulturna (8), 4. Urbano-ruralno (7), 5. Religijska (4), 6. Nacionalno osećanje (3), 7. Rasna i etnička (2), 8. Regionalna, Zdravstvena, Mikro-socijalna (1), 9. ostalo (0).

Upadljiva je pojava religijskih razlika, kao i nešto jača reakcija na nacionalno osećanje nego u drugim regijama.

Teme rada sa mladima u ovoj regiji bi trebalo da budu: tolerancija na ekonomske razlike (bilo u negativnom ili pozitivnom smislu, kao negativna reakcija na bogatstvo drugih), polna – rodna korektnost (rad na transformaciji patrijarhalnih vrednosti prema liberalnijem i savremenijem modelu), rad na toleranciji subkulturnih obrazaca (druga škola, drugi fudbalski tim, druga muzika, drugi stil oblačenja), rad na religijskoj toleranciji (prema Romskoj zajednici druge vere, prema drugim religijama).

Rang-lista različitosti kod mladih Smederevo:

1. Socio-ekonomska (16),

2. Polna–rodna (15), 3. Subkulturna (13), 4. Rasna-etnička (5), 5. Mikro-socijalna, Generacijska (4), 6. Politička (3),

7. Religijska, Obrazovna (2),

8. Jezička, Urbano-ruralno (1), Ostalo: Regionalna, Zdravstvena, Profesionalna, Ideološka, Nacionalno osećanje (0).

Dodato: sportska-navijačka (3).

Tematski, rad sa mladima bi trebalo da se usmeri na: toleranciju socijalnih razlika (toleranciju na vidljivo siromaštvo), rodnu-polnu korektnost (toleranciju prema “čudnima”, devojkama sa razvojnim problemima, osobama sa manje vidljivom seksualnom orijentacijom), toleranciju na subkulturnu različitost (različite grupe mladih, navijača, škola, timova, ukusa, prema došljacima), kao i na rasno – etničku toleranciju (inkluziju Roma, nacionalnih manjina, toleranciju prema drugim narodima).

Rang-lista različitosti kod mladih Zrenjanin:

1. Socio-ekonomska (24), 2. Rasna i etnička (16), 3. Polna (15),

4. Urbano-ruralno (9), 5. Regionalna, Generacijska (8), 6. Religijska (6),

7. Nacionalno osećanje, Politička, Ideološka, Subkulturna (4),

8. Jezička (2),

ostalo: Obrazovna, Profesionalna, Zdravstvena, Mikro-socijalna (0). Dodato: Karakter (3).

Tema za rad sa mladima u ovoj regiji su: tolerancija na socijalne razlike (razumevanje i prihvatanje siromaštva, nejednakih socijalnih mogućnosti), rodna – polna korektnost (prhivatanje “čudnih”, jednako tretiranje devojaka, poštovanje prema suprotnom polu), rasna – etnička tolerancija (prihvatanje drugih etniciteta, izlaženje iz ličnog nacionalnog, integrativni stav prema drugim etničkim grupama, uključenost u meštovite grupe i aktivnosti).

RAZLIČITOSTI KOD MLADIH – ZBIRNO

Zbirna lista različitosti na koje mladi najburnije reaguju:

Najveće razlike kod mladih se pojavljuju na socio-ekonomskom, polno-rodnom, subkulturnom, urbano-ruralnom i rasno-etničkom polju.

Znatno niže su na regionalnom, generacijskom polju, polju nacionalnog osećanja, religijskom, mikro-socijalnom i političkom.

Sasvim su niske u ostalim poljima.

Preporuka → Ova slika najjasnije upućuje na pravce delovanja prema mladima. Delovanje koje se preporučuje ne treba da teži smanjivanju razlika, jer to nije ni moguće ni poželjno, već prema razvijanju tolerancije i spremnosti na integrisanje razlika.

Kako se vidi, siromaštvo (ponegde i bogatstvo koje je vidljivo, pa “štrči” u zajednici), pol (seksualno opredeljenje, devojke, “čudni”), subkulturni milje (druga moda, druga muzika, drugi fudbalski klub), etnička pripadnost (najčešće Romi, druge etničke zajednice, manjine) i gradsko-seoska pripadnost su najvažniji osnovi za pojavljivanje konflikata, sukoba i diskriminacije, što se podudara sa izborom scena diskriminacije (5. tačka).

5. Kakve oblike diskriminatoriskog ponašanja učesnici vide kao reprezentativne u svom okruženju i kako bi se moglo delovati?

Učesnici su se opredeljivali za prikazivanje sledećih tema diskriminacije:

• rasna – etnička (Beograd, Smederevo, Zrenjanin),
• socio-ekonomska (Novi Beograd, Niš, Smederevo, Zrenjanin),
• subkulturna (Beograd, Novi Beograd, Niš, Smederevo),
• polna – rodna (Beograd, Novi Beograd, Smederevo, Niš, Zrenjanin),
• urbano – ruralno (Beograd, Niš, Zrenjanin) i regionalno (Zrenjanin).

Najčešće prikazani oblici nasilničkog ponašanja i konflikata se mogu svrstati u dve grupe – oni kod kojih postoji ekscesna priroda (ispadi, tuče, trenutna malteriranja, dobacivanje, ponižavanje, napad) i oni koji su dugoročniji (etiketiranje, odbacivanje, isključivanje iz grupe, izbegavanje). Iz toga proizilazi da preventivne akcije ne mogu biti iste – na ekscesno delovanje je odgovor brz i energičan, a na dugoročnije je slabijeg intenziteta ali trajno i sistematski.

Najčešće prikazane situacije su nasilničko ponašanje prema slabijima, manjinama, ekonomski ugroženima, Romima, homoseksualcima, sukobi medju navijačima, ogovaranje i tužakanje, izbacivanje iz društva, ruganje i ponižavanje i slično.

Pri koncipiranju i izvodjenju performans-prikaza konflikata i situacija u kojima se pojavljuje diskriminatorsko ponašanje, vidi se da je bilo mnogo lakše prikazati problem, nego i aktivno delovanje u takvoj situaciji. Tokom diskusija koje su se pojavljivale, vidljivo je da pedagozi sebe najčešće vide kao nekoga bližeg “žrtvi” nego “akteru dogadjaja”. I pored vidljivog saosećanja i potrebe da se objekat agresije zaštiti, pedagozi pokazuju kao da ih situacija prevazilazi, da se osećaju pasivno i bespomoćno.

Preporuka > Osećanje bespomoćnosti i pasivnosti moglo bi se ublažiti i prevazići ako se edukativni rad orijentiše na osnaživanje i podršku dramskim pedagozima, njihovo povezivanje sa drugim društvenim akterima (učenicima, učeničkim udruženjima, đačkim parlamentom, nevladinim aktivistima) i konkretizovanje realnih društvenih odgovornosti. Većina performansa koja je odigrana događa se u školskom kontekstu, ali ga prevazilazi, nije poreklom iz njega nego iz mnogo dubljih socio-psiholoških korena. Zato nije ni za očekivati da će dramski pedagozi videti sebe kao uspešnog borca protiv diskriminacije, nije realno da oni to i mogu. U budućim radioničkim koracima potrebno je: osnaživanje i ohrabrivanje dramskih pedagoga, konkretizacija i suočavanje sa realnošću (razjašnjenje šta se može, a šta ne može učiniti), realno sagledavanje lične odgovornosti, lične pedagoške uloge i društvenih odgovornosti.

ZAKLJUČAK

1. 1.       REZIME INTERKULTURNIH KOMPETENCI MLADIH I DELOVANJA DRAMSKIH PEDAGOGA

Oblasti delovanja prema pedagozima

Postoje dva plana delovanja prema pedagozima:

• Jedan pokazuje da pedagozi sebe smeštaju u okruženje koje je opterećeno različitim problemima i koje se doživljava više kao etno-centrirano, nego kao otvoreno (Benetova skala),
• Drugi se odnosi na vidjenje lične uloge i odgovornosti u tretiranju diskriminacije, gde pedagozi sebe doživljavaju kao pasivne.

Kod definisanja sličnosti – razlika ukazuje se stepen slaganja / neslaganja oko životnih oblasti. Pedagozi iz Zrenjanina pokazuju daleko viši stepen razlika, nego sličnosti, što ukazuje na problem integrisanosti zajednice, kao i da bi trebalo posvetiti posebnu pažnju pedagozima iz ove regije, jer verovatno, rade u težim okolnostima sa mladima. Istovremeno je u nekim sredinama (Novom Beogradu i Smederevu) bio vidan otpor da se govori o razlikama i da se one imenuju, što se može shvatiti kao odbrambena reakcija ili pokušaj da se minimizira ili porekne postojanje razlika.

Ohrabrenje i podrška su potrebni zato što u predstavljenim konfliktnim situacijama pedagozi sebe doživljaju kao pasivne, nemoćne ili bespomoćne.

Razlike u shvatanju dramskog metoda – učesnici ne samo da izvode različite aktivnosti sa decom/mladima, nego se stiče utisak da im nije jasno polje dramskog rada. Uža, fokusirana profesionalna edukacija koja bi se više naslanjala na dramsko, a manje na pedagoško polje, dala bi nov profesionalni kvalitet učesnicima.

Oblasti delovanja pedagoga prema mladima– zbirno

Učesnici su se opredeljivali za prikazivanje sledećih tema diskriminacije:

1. Socio-ekonomska (Beograd, Novi Beograd, Niš, Smederevo, Zrenjanin),

2. Polna – rodna (Beograd, Novi Beograd, Niš, Smederevo, Zrenjanin),

3. Subkulturna (Beograd, Novi Beograd, Niš, Smederevo),

4. Rasna – etnička (Beograd, Smederevo, Zrenjanin),

5. Urbano – ruralno (Beograd, Niš, Zrenjanin) i

6. Regionalno (Zrenjanin).

Kako se vidi, na opštem planu je neophodno delovati u oblastima tolerancije na socio-ekonomske razlike svuda, polno – rodno – seksualne tolerancije svuda,  subkulturne različitosti kao i rasno – etničke tolerancije u četiri regije (skoro svuda), a takodje u oblasti urbano-ruralno različitosti u tri regije, dok se regionalna različitost pojavljuje samo u regiji Zrenjanina. Ovo ukazuje na veliku sličnost izmedju regija po tome kako pedagozi vide najvažnije oblasti delovanja. Nadalje, to znači da se može organizovati opšti nacrt projekta koji bi pokrivao ove oblasti, a koji bi bio relevantan za primenu svuda, kako u navedenim regijama, tako i u regijama koje nisu bile ispitivane, jer je veoma mala šansa da bi se tamo pojavile ključne oblasti različite od već prikazanih.

Sadržaj oblasti delovanja prema mladima – vrednosni tipovi

Istraživanje pokazuje da je potreba za interkulturnim učenjem medju mladima najizraženija u oblastima:

1. Socio-ekonomskoj – burne reakcije na vidljive socijalne razlike, vidljivo siromaštvo, vidljivo bogatstvo vršnjaka, razlike u stilu života, odeći, ponašanju, statusnim simbolima (marka patika, mobilnog, odeće). Grupe koje su diskriminisane su: vidljivo siromašni, vidljivo slabijih statusnih simbola, slabije obučeni, “nemarkirani”.

2. Polno-rodnoj – reakcije na “čudne” osobe koje odstupaju od polnog stereotipa, homoseksualce, ženski pol, feminizirane muškarce, anti-mačo muške modele.

3. Subkulturnoj – negativna reakcija prema vršnjacima koji odstupaju od vrednosnog stereotipa (uče, ne šminkaju se, nisu agresivni, ne slušaju folk, nisu skloni sukobima), koji dobijaju etikete “šteber”, “sektaš”, “smarač” i slično.

4. Urbano-ruralna – negativne reakcije na osobe iz manjih sredina, “seljake”, dodjoše, nove u gradu, učenike iz drugih mesta, kontra-model je urbani junak koji je superioran i nedostižan.

5. Rasno-etnička – negativne reakcije na pripradnike drugih nacija, najčešće, agresivno ponašanje prema Romima, drugim nacionalnostima, fizički sukob izmedju grupa razlitih nacionalnosti.

Tipovi vrednosti koje se mogu primetiti iz komentara pedagoga je da svaka od navedenih oblasti intervencije ima određeni tip osobe koja simboliše ovaj oblik diskriminacije:

• socio-ekonomska je osoba (oba pola) koja se nameće svojim materijalnim bogatstvom, teži da ponizi druge, razbacuje se i provocira;
• polno – rodno – seksualna je mačo tip, junak, spreman na fizički obračun, sam ili u grupi, netolerantan i naoko saouveren ali zapravo nesiguran;
• subkulturni tip je osoba koja je isključiva i nametljiva u svoj lokalnom kulturnom miljeu, sklona ponižavanju, isključivanju iz društva i ruganju;
• urbano-ruralni tip je vidjen kao osoba (oba pola) koja insistira na lokalnoj urbanoj vrednosti, sklona je ruganju vrednostima drugih sredina, nipodaštavanju i izbegavanju kontakta sa osobama iz drugih sredina,
• rasno-etnički tip je spreman da ponizi, maltretira, isključi ili da se sukobi fizički sa osobama iz različitih etničkih grupa, isključiv je prema drugim nacijama.

To ukazuje na potrebu da se utiče na gradjenje novog modela vrednosti medju mladima.

Oblasti delovanja predagoga prema mladima – grad/regija

Razlike izmedju regija, posmatrane kroz najzastupljenije oblike diskriminacije, kao i kroz rang-listu koju su napravili pedagozi, pokazuju da postoji ista grupa oblasti intervencije, ali su one različito naglašene. Rang-list najburnijih reakcija je skoro identična definisanju ključnih oblasti. Ona pokazuje da je kod mladih potrebno delovati na sledeće oblasti diskriminacije:

1. Beograd – Socio-ekonomska, 2. Polna, 3. Subkulturna, 4. Urbano-ruralna.
2. Novi Beograd – Subkulturna, 2. Socio-ekonomska, 3. Generacijska, 4. Polna, rodna, seksualna.
3. Niš – Rodna, 2. Socio-ekonomska, 3. Subkulturna, 4. Urbano-ruralno.
4. Smederevo – Socio-ekonomska, 2. Polna–rodna, 3. Subkulturna, 4. Rasna-etnička.
5. Zrenjanin – Socio-ekonomska, 2. Rasna i etnička, 3. Polna /rodna /seksualna, 4. Urbano-ruralno.

Koncepcijski, projekat u sledećim koracima može bez rizika da se koncentriše na navedenih 6 oblasti koje su ključne i da na taj način utiče na proces transformacije vrednosnih tipova kod mladih.

2. PREPORUKE ZA RAZVOJ PROGRAMA:

Preporuke u vezi rada sa dramskim pedagozima

• Uzrastno fokusirane aktivnosti edukovanja – srednjoškolski, osnovnoškolski i mešoviti metodi rada se razlikuju pa bi grupe pedagoga mogle da se razvrstaju tako.
• Podrška pedagozima – edukativni rad bi mogao da se formalizuje kao akreditovana obuka sa sertifikatom, što bi omogućilo sistematski rad sa profesionalcima u obrazovanju.
• Povećanje grupe – uvodjenje novih profila u grupu dramskih pedagoga – muškaraca, kao i stručnih saradnika i nastavnika/profesora Gradjanskog vaspitanja bi pojačao efekte projekta.
• Tolerantno i prihvatajuće ponašanje pedagoga je preduslov za razvoj takvog stava kod dece/mladih. Bio bi koristan rad sa pedagozima na temu tolerancije, kako se ona ne bi doživela kao pasivnost, nekritičnost, indiferentnost, povladjivanje, slabost i slično.

Preporuke u vezi rada sa mladima

• Mešovite grupe - Radionice sa mladima bi trebalo da uključe što je više moguće različitih učesnika. Tamo gde je potrebno, gde je velika socijalna opozicija ili isključivost, poželjno je i aktivno podržati uključivanje novih članova, posebno iz marginalnih grupa. Ovo se ne sme raditi direktno (prozivanjem) nego indirektno, razgovorom nasamo, početnim uključivanjem u aktivnosti koje su sigurne i bezazlene (na primer, početi sa crtanjem ili literanim radom, pa ići prema dramskom).
• Rad sa tolerancijom i integracijom – Na osnovu rezultata vidi se da su ove oblasti od ključnog značaja, ali se ne mogu tretirati direktno, nego kroz indirektni, kreativni rad u okviru dramskih aktivnosti. Deca i mladi veoma rano dobiju verbalnu poruku o značaju tolerancije, ali to ne znači ništa, ako ostaje na nivou lekcije iz Građanskog vaspitanja. Potrebno je organizovati radioničke aktivnosti koje su direktno vezane za njihov životni kontekst, inicirane od njihove strane, a podržane od strane dramskih pedagoga. Radionice tipa: šta ti imaš da kažeš… šta misliš… šta je važno….
• Meta diskriminatorskih ponašanja su najčešće vršnjaci, pojedinci ili mladja deca iz okruženja koja po nečemu odstupaju – siromaštvo (smrdljivi, smarači, trube, falš obučeni), etnička razlika (Romi, druga etnička grupa), subkulturna razlika (navijači, loši učenici, tužibabe, odlikaši, uvlakači, seljačine), pol i polno opredeljenje (homoseksualizam, feminin izgled, seksualna atraktivnost), zdravstvena razlika (deca sa hendikepom, mentalno nedovoljno razvijene osobe, mentalno obolele osobe). Istraživanja pokazuju da se nasilničko ponašanje u školi pojavljuje do uzrasta od oko 12 godina, a zatim počinje da opada. Imajući ovo u vidu, profesionalci u školama bi mogli da se fokusiraju na ovaj rizični uzrast. Medjutim, izabrane mete u radionicama su uglavnom smeštene izvan škole: vršnjačko druženje, sport, dvorište, kafić, ulica, što pokazuje da problem diskriminacije nije školski, tako da se samo delimično može tretirati kroz školu.
• Akutno (ad hoc) i sistematsko delovanje – konfliktne situacije imaju dva oblika: ekscesni (eksplozivni) i dugoročni, slabiji, manje upadljiv. Prevencija diskriminacije i oblici prevazilaženja moraju da zavise od ovih oblika iskazivanja, a najbolji efekti će doći od situacija u kojima deca/mladi sami predlažu i situacije i rešenja. Čak i kada se nama kao pedagozima njihovi predlozi učine neadekvatnim, dobit od autentičnog odgovora, makar bio i ograničen, je mnogo veća nego od odgovora koji deca/mladi dobijaju kao gotove od odraslih.

Preporuke u vezi dugoročnih efekata projekta

• Saradljivost učesnika – Uočljiva spremnost, saradljivost i optimizam dramskih pedagoga u radu upućuje na to da se radi o ozbiljnom partnerskom shvatanju zadatka, kao i o zadatku za koji postoji velika društvena potreba. Polje dramskog rada sa mladima u obrazovno-vaspitnom sistemu nije razvijeno ni iskorišćeno ni približno koliko bi bilo potrebno.
• Struktura procesa – Proces koji ima dugoročno razvojno delovanje, kao što je uvođenje dramskog rada u školski okvir, ne može da bude brz, mora da bude sistematski i ne može brzo da donese vidljive efekte. Kreativno i istraživačko ponašanje dece i mladih nije dovoljno prisutno ni podržano od strane obrazovnih institucija, kao ni od šireg socijalnog okvira – u školi je učenje često svedeno na memorisanje i jednosmernu komunikaciju od edukatora prema edukovanom. Izvan nje, dominantna agresivna ponuda kladionica, kafića, noćnih klubova, kockarskih klubova, turbo-folk kulture, šopinga, igara na sreću i subkulturnih miljea, naročito defavorizuje decu i mlade iz suburbanih regija kojima ovo čini dominantan deo kulturne ponude. Započinjanje sistematskog dramskog edukativnog rada u školama, posebno u suburbanim delovima zemlje, tražiće sistem, upornost i dugoročan napor, ali se zato očekuju efekti koji mogu ozbiljno da unaprede status mladih (zato nije loše kombinovati što veći broj drugih aktivnosti podrške – liflete, javne nastupe, saradnju sa lokalnom samoupravom, kampanje i slično).
• Regionalne razlike – relativno mali broj učesnika ne dozvoljava da se pouzdano zaključuje o postojanju regionalnih razlika. Ali neke razlike se ipak mogu uočiti. Struktura i veličina grupe iz Zrenjanina je različita od ostalih, pa je teško reći da li se radi o regionalnim ili grupnim osobinama. Ipak, dobijeni rezultati imaju smisla, jer pokazuju realno stanje i stav grupe sa kojom će se dalje raditi, pa se radionički koraci mogu planirati u vezi sa tim. Na primer, rasna i etnička razlika se pojavljuje na četvrtom, dva puta na petom a jednom na sedmom mestu rang lista kod svih regija osim Zrenjanina, gde se pojavljuje na drugom mestu. To pokazuje da je ova tema u datoj sredini aktuelnija, „vruća“, a i odražava realnu multi-etničnost koja je odlika ovog mesta. Rang-liste razlika koje se pojavljuju za svaku od regija, mogu da se iskoriste kao polazišta za radioničke teme u ovim mestima.
• Drama kao metod – rada sa decom/mladima je svakako najizazovniji i visoko-sofisticiran oblik rada. Upravo zbog toga se ne može uvoditi i razvijati brzo, jednosmerno i na pritisak. Ključno je da dramski pedagozi razlikuju kada, pod kojim uslovima ovaj metod može da se koristi (liberalna atmosfera, poverenje grupe, uspostavljeni odnosi, odsustvo procenjivanja i ocenjivanja, odsustvo voditelja-kontrolora). Ovaj oblik rada je zbog svoje složenosti i dubine veoma osetljiv i loše reaguje na jaku kontrolu, direktivno vođenje i „izazivanje“ efekata, a često je i emocionalno rizičan. Zbog svega, razvojna dobit od ove metode je ubedljivo najveća. Zato je od značaja razjasniti sa pedagozima kako oni vide svoj rad i metod, i proširivati njihovo shvatanje ove vrste rada.
• Značaj tolerancije – tolerancija je kao opšti stav neophodna i ključna za obe grupe – mlade i pedagoge. U društvenom trenutku i medijima koji su obeleženi polarizovanjem, sukobljavanjem i podgrevanjem „crno-belog“ stava, tolerancija se ukazuje kao izlaz ne samo iz individualne krize odrastanja, nego i društvene krize. Da bi se podržala i razvila, neophodan je lični rad pre svega pedagoga, a zatim njihov angažman na radu sa mladima. Direktno osnaživanje tolerancije medju pedagozima koji rade sa mladima je prvi korak ka promociji tolerancije medju mladima, što stvara osnov za društveno odgovorno ponašanje.